Jutro je svanulo. Jo' jedan Novembar se približava svom kraju. Sitan sneg jedva primetno rominja, ba[ kao što se i zalazeće Sunce promalja kroz oblake. Stanica na kojoj radim i gubim svoje vreme ima tri koloseka i sva tri su starija od mene. Stanica na kojoj radim ima jako noćno osvetljenje, i u dugim zimskim noćima gledam odsjaj sijalice od vlažnih šina i razmišljam o svim tim mestima do kojih me te šine mogu odvesti, a u kojima nikad nisam bio. Ali ja nigde ne idem. Okovi hladnoće mog srca su me davno privezali za skretničke blokove na mojoj stanici, isto kao i staničnog psa ogradjenog uza bočni zid.
Kroz moju stanicu prolazi neuobičajeno malo putnika. Zapravo, nije to ništa neuobičajeno. Stanica se nalazi u pustinji, u stepi kojom vlada nepregledno nisko rastinje. Tako je već vekovima. Samo tragovi uleglog zemljišta vidljivog sa velike visine svedoče o jednoj davnoj civilizaciji, jednom davnom gradu koji je ovde postojao i trajamo mnogo vremena. To vreme više ne postoji, i blago zatalasanom, travnatom stepom sada špartaju nomadi sa velikim krdima stoke.
Sada se verovatno pitate ko bi mogli biti i ti malobrojni putnici moje stanice na ovako zapuštenom mestu kao što je ovo. To bih voleo da znam i ja, ali se u svojoj sitnosti retko usudjujem da te malobrojne pitam, baš zato što ne želim da slušam priče o lepotama drugih mesta iz kojih su pristigli retkim vozovima koji ovde staju. To malo putnika kojima se ipak usudim da pridjem se mogu razvrstati u mnogo kategorija, čini se svaki u posebnu kategoriju. Deca nomada koja putuju na ćkolovanje, turisti, avanturisti, istraživači, arheolozi, biolozi, lekari i mnogi drugi, ali najviše - pomoćno železničko osoblje. Oni dolaze jako često, vozovima, dresinama, pa čak i drumskim vozilima, stalno nešto proveravaju, mere, zapisuju, raspituju se za razne stvari. Ali niko ništa od njih ne radi. Odavno niko nije došao da okreči stanicu, izbetonira zapušteni peron gde je betonski pločnik već odavno propao da se ne može više opraviti, već se mora izliti novi. Sve u svemu, ovo mesto je odavno izgubilo svaki kontakt sa sveopštim promenama društva i civilizacije o kojima svi naklapaju na svakom mestu, pa čak i u ovdašnjoj čekaonici.
Kroz moju stanicu prolazi neuobičajeno malo putnika. Zapravo, nije to ništa neuobičajeno. Stanica se nalazi u pustinji, u stepi kojom vlada nepregledno nisko rastinje. Tako je već vekovima. Samo tragovi uleglog zemljišta vidljivog sa velike visine svedoče o jednoj davnoj civilizaciji, jednom davnom gradu koji je ovde postojao i trajamo mnogo vremena. To vreme više ne postoji, i blago zatalasanom, travnatom stepom sada špartaju nomadi sa velikim krdima stoke.
Sada se verovatno pitate ko bi mogli biti i ti malobrojni putnici moje stanice na ovako zapuštenom mestu kao što je ovo. To bih voleo da znam i ja, ali se u svojoj sitnosti retko usudjujem da te malobrojne pitam, baš zato što ne želim da slušam priče o lepotama drugih mesta iz kojih su pristigli retkim vozovima koji ovde staju. To malo putnika kojima se ipak usudim da pridjem se mogu razvrstati u mnogo kategorija, čini se svaki u posebnu kategoriju. Deca nomada koja putuju na ćkolovanje, turisti, avanturisti, istraživači, arheolozi, biolozi, lekari i mnogi drugi, ali najviše - pomoćno železničko osoblje. Oni dolaze jako često, vozovima, dresinama, pa čak i drumskim vozilima, stalno nešto proveravaju, mere, zapisuju, raspituju se za razne stvari. Ali niko ništa od njih ne radi. Odavno niko nije došao da okreči stanicu, izbetonira zapušteni peron gde je betonski pločnik već odavno propao da se ne može više opraviti, već se mora izliti novi. Sve u svemu, ovo mesto je odavno izgubilo svaki kontakt sa sveopštim promenama društva i civilizacije o kojima svi naklapaju na svakom mestu, pa čak i u ovdašnjoj čekaonici.
